Vreme

Dugo smo već na ovoj planeti, kad pogledam. Dani prolaze i smenjuju se u sedmice, mesece i čitave decenije. I dalje čvrsto stojimo ovde, nepomično i radimo sve ono što mislimo da je potrebno. Sve ono za šta smo sigurni, da je ispravno.
Prošli smo dugačak put, a nismo stigli ni do polovine. Mali broj nas, može da se pohvali, da je uspeo u svojim nastojanjima, da svoj život učini onim o čemu smo maštali…
A kao mali smo mnogo više maštali i nadali se. Vreme je prolazilo, pa smo rasli, menjali smo godine, duvali svećice i slavili život. Menjali smo interesovanja, životne pravce i filozofije, uživali smo u različitostima i menjali sami sebe lagano… Neprimetno skoro.
Ne možeš znati, da je jabuka iz tvog dvorišta lepša, ako nisi pre toga probao neke druge. Ne možeš znati, koja je tvoja omiljena knjiga, ako nisi čitao mnogih besanih noći, tražeći inspiraciju da ideš dalje. Nisi ni saznao, šta je istinska radost, ako bar nekad nisi zaplakao i žalio. Ne možeš znati, šta je život, ako ga nisi živeo i naučio. Ne, ako nisi učio iz svojih razočarenja i grešaka. Ne, ako si izvlačio poruku, samo iz onoga što te je činilo srećnim.

Da li nas vreme zaista menja?! Ili mi to radimo sami?!
Vreme nas kontroliše, svojom prolaznošću. Ono ističe. Menjamo se sami, valjda. Onim što smo naučili, doživeli i osetili, jer smo bili ljudi i živeli smo. Menja nas muzika, koja nas prati, kroz naše živote. Jer možeš znati, šta ti se sviđa, ako si sve odslušao. Sve ono što je čovek stvorio i pustio iz srca… Nosila nam je poruke različitih karaktera i raznovrsnih životnih priča. Nosila nas je sa sobom, kao ljubav, koju smo učili da pružano, nesebično, bez očekivanja da nam bude uzvraćena.
Naučili smo, nekolicina barem, da je život činiti i voleti, a da odustajanje znači polako odumirati, na ovom svetu, koji još uvek ima dosta da ponudi. Naučili smo da se kajemo, za sve ono što nismo bili, a trebali smo.