Ok

Biće sve ok. Sutra, ili za dva, tri dana.
Večeras jedva čekam da se ugase sva svetla. Da svi odete na spavanje i da slušam tišinu. Ne sviđaju mi se glasovi koje čujem. Umaraju me i nerviraju. Čekam mrkli mrak i noć. Mesec iza oblaka kako se smeška.
Jer noć je mir. I nema gužve. I noć je jedini mir koji imam.
Jedva čekam da prestanete isprazne razgovore i raziđete se. Ugasite svetla i odete na spavanje. Briga me baš, da li hrčete, ili se prevrćete. Raziđite se samo i ćutite.
Ponekad bih samo noću izlazila napolje, jer nema gužve. Pogotovo radnim danima. Nema nikoga i sve je tiho. Ne moram da sretnem nikog i nikome da poželim dobar dan. Nije svaki dan dobar. Bar meni ne.
I volim ulice bez jakog svetla i budžake, gde možeš u miru da posmatraš nebo. Brojiš zvezde koje vidiš i ne vidiš. Gledaš pun mesec dok te ne zaslepi. I udišeš mir. I da duva povetarac. Da ohladi vreo dan i usijani um… koji neprekidno razmišlja.
Noć je vreme za snove i nade, da će sutranji dan biti bolji, pa ćemo možda nekome poželeti dobar dan.
Noć čuva tajne i ono što nikome nismo rekli… A toga je puno…