Ponekad mislim

Mislim na tebe,
pa mislim na plišane zeke
i male brodove od papira
Na neki stari bicikl sa korpom pozadi.
I odlutam tako…
Brojim latice tresnje,
pričam sa mačkama
i nekim izmišljenim ljudima.

Mislim na tebe,
pa mi se čini da ne moram
da govorim mnogo…
i čujem vozove koji idu negde,
gde možda nikada nećemo stići.
I gledam
kako je nebo vedro,
Mesec pun
pa piljim u zvezde,
kad cilj neki nemam.

Mislim o tome,
kako trava raste sporo,
a kako brzo prolazi vreme…
Mislim tako,
i gledam decu
kad igraju školicu kod klupa
i vidim ulicu,
koja i nije više
tako siva…

I mislim o ekskurzijama,
i luna parku,
o cirkusu,
o pandama,
i lizalicama,
i vojnim paradama.
O arkadama,
i stonom fudbalu,
o kiflama iz pekare,
o ne ljuti se čoveče,
o malim karanfilima,
koje smo učiteljicama,
nosili za osmi mart.

O paketićima za Novu Godinu
i čestitkama za rodbinu,
o poštarima,
o ljubavnim pismima,
koja nikada
stigla nisu.

O prljavim patikama,
i nekim drugim danima,
o okeanima i morima
o delfinima
i školjkama, o njihovim bojama,
o nekim pročitanim strofama,
o spomenarima i
leksikonima.

Razmišljam tako,
ponekad i mislim,
ponekad i hodam,
ponekad i stanem.
Ponekad mislim
Al’ ne znam gde idem…