Konjović u pet

U ovo vreme naše kada je tuđe slađe i kada imamo invaziju anglofila, rusofila, frankofila i sličnih im, nekako ne mogu da ne primetim da se previše koriste strane reči i njima bombarduje svakodnevni život. Između ostalog mi koji kulturu imamo i divan jezik koji je opstao kroz vekove, ponekada se ponašamo kao da nemamo ni jedno ni drugo(evo ja nikako da se naviknem na ćiriličnu tastaturu, iako mi je rukopis na istom daleko lepši od latiničnog), i vrlo često zaboravljamo sve što su veliki ljudi kroz vekove ostavljali ovom narodu. Pored jezika, koji imamo, kulturnog nasleđa, književnosti i slikarstva, imali smo i izuzetne kompozitore koji su po meni već zapušteno gradivo, i niko ne obraća pažnju na to koliko se sve manje neguje zdrav odnos prema nacionalnom i našem srpskom.
Danas popodne u ovaj zadnji karantinski dan, preslušavam, kao i obično klasičnu muziku, u kojoj sam zadnjih nekoliko godina pronašla neki izduvni ventil, za negativnu energiju i prosto kao moj lični separe za uživanje.
Pored Mokranjca koji je našu folklornu umetnost i nasleđe negovao i čuvao, nekako nikako ne bih izostavila Petra Konjovića. Pisao je između dva rata, prva znanja sticao kao đak Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, slušajući vokalna i instrumentalna dela, učeći pojanje i učestvujući na bogosluženjima. U takvoj atmosferi Konjović je već u srednjoj školi pročavao partiture Stevana Mokranjca, i taj nacionalni element će zauvek obeležiti njegov rad.
Kada je nekoliko godina kasnije rektor Praškog konzervatorijuma prelistao njegove partiture, zaključio je da ga odmah treba pustiti u drugu godinu. Bilo je to 1904. godine.
Posle toga stiže u Zemun, kao horovođa i nastavnik. Do skoro se o tom delu njegovog života malo znalo, ali istraživanja obavljena u Muzeju grada Zemuna, došla su do nekih zanimljivih podataka.
Bavio se pedagoškim radom, dirigovao je u Bogorodičinoj i Nikolajevskoj crkvi na bogosluženjima, pisao novinske tekstove o muzici i pozorištu, režirao manje predstave u hotelima Grand i Central, i uglavnom komponovao horske kompozicije. 1908. godine je osnovao prvu muzičku školu u Zemunu, iako o tome postoji ograničen broj podataka(izgubljeno kroz istoriju). Kraj njegovog boravka u Zemunu je značio i kraj njegovog komponovanja crkvene muzike.
Kao već iskusan kompozitor, usmerava se na scenu i pozorište i komponuje svoja najbolja muzička ostvarenja – opere. Iskustvo u komponovanju crkvene muzike, večno je utkano u njegova operska dela, u kojima uglavnom preovlađuju istorijske i nacionalne teme.
Ipak kao izuzetan kompozitor i kao neko ko je zaista i istinski voleo svoj posao i radio ga odlično, komponuje dva instrumentalna dela – Simfoniju u c moll-u i Jadranski kapričo. Simfonijom u c moll-u može da parira svakom savremeniku i svakom klasičnom kompozitoru u Evropi. Evo sedim slušam je i ne mogu da se otmem utisku, da je ovo napisao iz inata, čisto da objasni da i mi možemo. Nije sve tuđe slađe.