Ne tako bitno

Ne volim moj rođendan.
Više bih volela da je leti,
da ga slavim u bašti,
koju nemam.
Jedino volim kada
padne sneg.
Onda se setim 
mamine priče, kako su,
ona i tata peške otišli 
do porodilišta 
i da je padao prvi tad,
u godini.
Ne volim čestitanja,
jer nema tu šta da se čestita,
sem što sam ostala
čestit čovek.
Nikoga prva nisam udarila,
ali sam se branila
i nisam se trudila uopšte,
da ostavljam dobar utisak,
išlo je spontano uvek.
Nikada se nisam pravdala,
sem za jedinice.
Sve sam u životu radila, 
namerno i iz inata
i nikada se sebi nisam
izvinila.
Nije mi tako bitan taj dan,
jer nisam puno postigla,
sem što sam ispala dobra,
tek sad vidim koliko,
sam bolja od mnogih.
I dalje volim da idem peške
i ne razmišljam mnogo,
o budućnosti,
prošlost mi je važnija.
I dalje prevrćem enciklopedije
i knjige, puno knjiga.
Čitam ponekad do pola noći,
i volim ljude koji razumeju,
śta im pričam,
koji slušaju šta ja pričam,
ljude koje imaju šta da kažu,
koji nemaju isprane mozgove.
Nisam volela da se šminkam,
ali sam naučila, jer sam morala,
pa mi se dopalo da nosim haljine
i da nosim šešire.
Neko bi voleo da ima 
rođendan kao moj.
Pola planete tad upali lampice
i slave onog što su ga razapeli,
zbog grehova njihovih pradedova
i ko zna kojih budala,
a ništa se nije promenilo.
Još smo gori.
Pa posle toga dođe naš,
pa se svi napiju,
kažu valja taj dan,
a ja samo zamišljam,
baku kako završava džempere,
i kako se skupim pored nje
i smetam,
Između nje i smederevca,
koji samo tamo greje.
Tu me je učila, 
kako da držim igle
i da započnem.
Sad svi idu u radnje
i niko ne misli na bake,
a svašta smo mogli,
od njih naučiti.
Samo da smo hteli.