Papir

Sve miriše na detinjstvo. Na bezbrižne dane, gde zavaljena ležim na stomaku u sobi, koju delim sa bratom, i piskaram nešto po sveskama i spomenarima. Na postere na zidovima, koji me gledaju i smeškaju se… Miris crne farbe kojom sam upravo pisala po plafonu…
Onaj osećaj koji me nikada nije napustio… a papir sve trpi. I oduvek su mi papir i olovka bili najbolji drugovi. Pogotovo onih večeri, kada sam bila kažnjena i nisam smela da izlazim iz kuće. Kasetofon koji mi je kupio deda, sa kog je svako veče svirao radio… Radio koji je u tom momentu bio jedina komunikacija sa spoljnim svetom… Prozor u mnoštvo novih stvari, platforma za eksperimetisanje i slušanje svega što nije blizu…
A sveska i papir uvek otvoreni i spremni. Uvek dostupni. Da zapišem sve ono, čega se plašim da kažem naglas.
Moj papir je uvek trpeo najviše. Mnogo više nego ja i ljudi oko mene. I eto danas, toliko godina kasnije, situacija je ista. Ja i dalje pišem, jadam se i radujem na papiru, umesto da to podelim sa nekim, da se ispričam i ismejem sa nekim. Jer ljudi su razočaravajući, a papir nije. Jer nekad je teško reći nekome istinu, nekad je teško reći nekome da nam nedostaje…ponekad sam puna negativne energije, pa je bolje izbaciti sve na papir i zaobići sukob.
Ponekad je pogrešno sve reći papiru, umesto nekome ko zaslužuje da čuje. Bili lepo ili ružno. Pogrešno, jer je bolje podeliti ono što osećaš, sa nekim koga osećaš i sa nekim ko možda čeka upravo tebe da nešto prvi uradiš ili kažeš. Možda neko čeka tebe da napraviš prvi korak i uradiš nešto da promeniš tok neke priče.
Jer najlepše je razgovarati i reći istinu, kada nekome gledaš u oči.